U firmi se ponekad desi nešto čudno.
Čovjek dobije siguran posao, redovnu platu, korektan odnos, razumijevanje, prostor da živi normalno, a onda vremenom počne da se ponaša kao da mu sve to pripada samo po sebi.
Dogovor o radu obavezuje obje strane: firmu da ispuni obećane uslove, a zaposlenog da obavi posao koji je prihvatio.
Problem se pojavi kada dogovorene obaveze više nijesu prioritet. Prvo malo kasni. Onda malo manje poštuje obaveze. Onda mu svaka opomena izgleda kao napad. Onda počne da radi sa strane, ali energiju koju duguje firmi više ne donosi na posao.
Nije problem što neko želi dodatno da zaradi. Problem nastaje kada zbog dodatnog posla ne može da ispuni obaveze koje je prihvatio na glavnom poslu. Tada firma plaća mir, a dobija umor. Plaća prisustvo, a dobija odsutnost. Plaća odgovornost, a dobija izgovore. I onda se vlasnik pita: šta se desilo?
Vrijedi najprije jasno provjeriti koje obaveze nijesu ispunjene i zašto. Korektan odnos ne uklanja potrebu za tim razgovorom. U knjizi sam pisao da firma nije porodica, ali mora imati ljudskost. I baš tu je granica koju mnogi ne razumiju.
Firma može razumjeti problem. Može pomoći. Može istrpjeti težak period. Može dati šansu.
Ali firma ne smije postati mjesto gdje neko dolazi bez poštovanja, bez fokusa i bez svijesti da iza svake plate stoji nečiji rizik, nečija briga i nečija odgovornost.
Jer poštovanje se ne vidi kada je sve idealno. Poštovanje se vidi i u tome da obje strane drže dogovor, a o problemu razgovaraju prije nego što postane trajno nezadovoljstvo.
Komentari