Nekada sam mnogo lakše znao da li sam imao dobar radni dan. Postojao je posao koji treba završiti, neka stvar koja je na početku dana bila nedovršena, a na kraju više nije. Mogao sam da je pogledam, da znam jesam li je uradio dobro ili loše i da, bez mnogo filozofije, zaključim kakav mi je bio dan.
Danas mogu da provedem deset sati radeći, a da uveče nemam ništa što mogu da pokažem prstom i kažem: ovo sam danas napravio.
Razgovarao sam sa ljudima, mijenjao planove, donosio odluke, pokušavao da prepoznam problem prije nego što postane skup, gasio nešto što se tek spremalo da plane, pregovarao o stvarima koje još ne postoje i razmišljao o onima koje postoje, ali možda ne bi trebalo da postoje na isti način.
Sve je to posao. Samo što nema oblik.
To mi je dugo bilo čudno. Kada sam počinjao, mislio sam da će iskustvo značiti da ću postajati sve bolji u poslu kojim se bavim. Umjesto toga, posao se širio brže nego moja prvobitna predstava o njemu.
Odjednom sam morao da razumijem novac, ugovore, ljude, nabavku, rokove, poreze, pregovore, kašnjenja, obećanja i sve ono što ne pripada nijednoj konkretnoj funkciji, pa zato, prije ili kasnije, završi kod vlasnika.
Ponekad mi zato nedostaje jednostavnost vremena kada sam mogao da završim nešto svojim rukama, odmaknem se pola koraka i budem zadovoljan onim što vidim.
Danas se najbolji posao često ne vidi.
Ne postoji predmet koji si napravio, stranica koju si završio, mašina koju si popravio ili projekat koji si predao. Ponekad je rezultat samo to što se nešto loše nije dogodilo.
I na to se, izgleda, čovjek mora naviknuti.
Na dan koji je bio pun, iako iza njega ništa ne stoji na stolu.
Komentari