U „Dobrom Willu Huntingu“ mene više od genijalnosti privlači pitanje koliko je teško dozvoliti drugoj osobi da nas upozna. Will ima izuzetne sposobnosti, ali se brani cinizmom i drži ljude na distanci.
Odnos sa terapeutom važan mi je upravo zato što se ne svodi na nadmetanje u pameti. Razgovor postaje moguć tek kada Will više ne mora svaki susret da pretvori u dokaz da je nedodirljiv.
Rečenica „nije tvoja krivica“ ima težinu unutar njegove priče. Ne bih je pretvarao u gotov odgovor za svaku tuđu teškoću. Film nas približi jednom čovjeku; ne daje nam pravo da iz njega dijagnostikujemo sve ljude oko sebe.
Ono što iz tog odnosa nosim jeste vrijednost strpljenja. Neko može imati mnogo da ponudi, a ipak teško prihvatati povjerenje i pomoć. Ne mora mu nedostajati još jedan savjet o tome kako da iskoristi potencijal.
Ponekad je važnije da razgovor ostane otvoren nego da u njemu pokažemo koliko dobro znamo šta bi druga osoba trebalo da uradi.
Komentari