Um je ponekad moje najveće bojno polje. Vratim se istoj odluci i napravim nekoliko scenarija o tome šta bi moglo poći pogrešno, iako se još ništa od toga nije dogodilo.
Posao, tržište i okolnosti nose stvarne probleme. Dodatno iscrpljivanje nastane kada pretpostavku počnem da tretiram kao činjenicu.
Tada mi je korisno da razlikujem ono što znam od onoga što zamišljam. Šta se zaista dogodilo? Šta treba provjeriti? Za koji ishod mogu pripremiti plan, a šta još nije razlog za odluku?
To ne uklanja neizvjesnost. Pomaže da se bavim konkretnim pitanjem, umjesto da sav raspoloživ prostor prepustim događaju koji se možda neće ni desiti.
Komentari